G L I N A

Posveta meni od Aranke Mojak

Izvršili su nasilje nada mnom, govori glina.
Imala sam samo ljuskasto telo što se ugibalo,
mast koja je mirisala na mrtve tiranosauruse,
boju nalik na sumpor. Bila sam slobodna.
Onda dodje bog i napravi od mene Adama i Evu.
I bi veče. I bi jutro. Dan prvi.

Zatim izleteše iz mene ptice. I tu su izvršili nasilje.
Drveće poče da mi jede utrobu. Terali su me
da promenim boje. Ribe su iz mene izašle raskoračene.
I bi veče. I bi jutro. Dan drugi

A ja se smeškam. Sve će mi biti vraćeno.
Zvezde. Vazduh. Četiri stotine hiljada bizona
riču u mojoj krvi i teraju me da rodim
kamen, gasove, naftu, ali na mekim i toplim ivicama
vulkana, gde su poljupci sa svetom dugi i trajni,
ja se mučim, kaže ta glina.
Izvršeno je nasilje nada mnom.

Onda se ofarbamo u glatko. I to je nasilje.
Jedna glista, koja već dugo stanuje u mom uhu,
šapuće mi neke reči nalik na prosuto zrnevlje.

Silazim. Moja arhitektura su soliteri ukopani unutra.
Visoko, do srca zemlje. Tamo stanujem neprekidno
i potražite me kad se zaželite gvoždja-zemlje.

Izvršeno je nasilje nada mnom, ostrugao sam
glazuru sa sebe i počinjem da živim unatrag.
Pogasite peći. Zemlja ima svoj puls.
Veče. Jutro. Dan poslednji.
I ja mu se pridružujem.

 

Miroslav Antić